Tokom ratnih dešavanja u Bosni i Hercegovini, bili smo svedoci brojnih brutalnosti koje je rat nosio, ali ipak, pored svega, bilo je i pozitivnih primera, jedan od primera je ispovest Srbina koji je bio zarobljen sa svojim saborcima od strane ARBiH.
Nakon određenog broja meseci u zarobljeništvu, dok su Srbi bili zarobljeni od strane pripadnika ARBiH, bilo je dosta pozitivnih primera. Naime, jedan Srbin je ispričao svoju pomalo neobičnu priču za to vreme, onu pozitivnu, šta je to bilo pozitivno u svemu tome, slijedi u nastavku.
“Bili smo zarobljeni od strane pripadnika ARBiH, kao i svakome ko bude zarobljen i nama je bilo nezgodno, rat je, mogli su nas mučiti i ubijati kako su hteli. Međutim, mi smo to zarobljeništvo preživeli.
Neću da lažem, bilo je veoma nezgodno, bilo je užasno gledati sve te prizore kada si nemoćan, goloruk si a neprijatelj naoružan do zuba. Bilo je tu i nekog batinanja, ništa posebno bitno jer je bilo onih koji su bili “žedni” srpske krvi ali i onih koji su nas branili (njih bilo više).Bilo nas je zarobljeno oko 35, upali smo u zamku i prosto izlaza nije bilo, okruženi smo bili i na kraju smo se predali.
Bio je jedan veoma rizičan trenutak po nas, kada se dogodila nesretna “Kapija” u Tuzli i kada je izginula sva ona nevina omladina. Kada smo čuli za to, mislili smo da nam nema spasa.
U taj naš zatvor su došli Bošnjaci civili, lupali su, urlali i govorili kako žele da se pobiju svi zarobljeni borci VRS, tj. mi. Te prizore nikada neću zaboraviti, sve je to bilo izuzetno zabrinjavajuće dok jedan Bošnjak koji nas je čuvao nije ispalio rafal u vis i dreknuo da se odmaknu i da nas ostave na miru ili će rigoroznije postupiti!E sad u tom trenutku je bilo prelomno, šta će se dogoditi nakon toga.
Svi ti ljudi su se odmakli i otišli vidno nezadovoljni. Dvojica Bošnjaka koji su nas držali su bili za to da se svaki dan batinamo, dok je njih jedno 4-5 bilo protiv toga ali samo je jedan bio najglasniji i najjasniji u tome. Par puta smo dobili batine ali to je bilo dok nije bio na straži onaj što je bio za to da se čuvamo i ne diramo.Ona dvojica htedoše da kao “igraju fudbal” šutirajući nas u glavu, međutim ovaj Bošnjak što nas je branio ne dade i zapreti im.Taj Bošnjak je bio posebno hajmo reći dobar samnom, mislim nije to neka dobrota ali eto kao ja sam od svih mogao s njim malo pregovarat oko hrane i cigareta.Kada je potpisan Dejton, došlo je do konačne razmene, kada smo se rastajali, upitao nas je da li je bio dovoljno korektan prema nama. Naravno da sam mu potvrdio to.
Hteo sam ga čak i zagrliti ali da sam ga zagrlio ko zna šta bi bilo nakon toga tako da nisam smeo.
Zadnje reči koje smo razmenili je bilo od strane njega: “SETI ME SE NA SVOJU KRSNU SLAVU I POMOLI ZA MENE I MOJU PORODICU AKO TI NIJE NEKI PROBLEM I AKO BUDEŠ KOME PRIČAO O ZAROBLJENIŠTVU, RECI DA JE BILO NAS MUSLIMANA KOJI NISMO DALI NA VAS”.
Kada je sledeća slava došla nakon što sam došao kući iz zarobljeništva, ustao sam pred lomljenje slavskog kolača i održao zdravicu za tog Bošnjaka kome sam tad spomenuo i ime i prezime ali kome ne bih spominjao ime sada javno jer možda mu se to ne bi dopalo, gosti su me u čudu gledali ali ja znam da sam ispravnu stvar uradio jer možda da nije bilo njega, ne bi bilo nikoga od nas.Nikada se više nakon toga nismo ni videli ni čuli.”